ПАЛАТА ПРАВДЕ

Палата правде у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, саграђена је у периоду од 1906 - 1908. године, у време највећег привредног успона и најживље градитељске активности, и представља једну од првих монументалних и репрезентативних јавних грађевина са почетка двадесетог века. На расписаном конкурсу Министарства правде у Будимпешти прву награду за пројекат зграде суда и затвора добио је будимпештански архитекта, рестауратор и заштитар, Шандор Ајгнер. Својом наменом и величином зграда сведочи о све већој улози Бечкерека као административно управног и регионалног седишта Торонталске Жупаније. Палата правде проглашена је за културно добро од великог значаја 1968. године. Још крајем деветнаестог века јавља се потреба града Бечкерека, за изградњом нове судске зграде, јер су постојећи судови били издвојени у више објеката на различитим локацијама у околини главног трга. Почетком двадесетог века, Министарство правде је започело преговоре са градским Магистратом у Бечкереку о подизању нове судске зграде у којој ће бити смештени Окружни суд, Срески суд, тужилаштво и затвор. Одлучено је да палата буде подигнута на простору дуж обале Бегеја поред Реформатске цркве, где се у том тренутку налазила Камерална кафана, магацини и приватни плацеви, а тачно преко реке налазила се зграда Трговачке академијe. Јавни конкурс је расписан 1904. године, а на основу одабира комисије, прву награду добио је пројекат под шифром ,,Судија” инжињера Шандора Ајгнера из Будимпеште. План је био да до 1. новембра 1907. године, зграда буде завршена, међутим, очигледно и у тако озбиљно устројеној чиновничкој држави каква је била Аустроугарска монархија, није могло да иде све по предвиђеном плану. Палата је завршена тек годину дана касније од предвиђеног рока. У тадашњим бечкеречким дневним новинама ,,Вохемблат” , описује се изглед будуће зграде. ,,С обзиром на намену, зграда неће бити украшена већ изграђена у озбиљном романском стилу”. Шандор Ајгнер као познат и активан градитељ, припадао је групи мађарских архитеката академског усмерења. Ајгнер је био ватрени и касни присталица схватања оне школе и генерације градитеља, на коју је свој снажан печат оставио бечки градитељ катедрала Шмит. Строго и одано се држао форми два историјска стила, романике и готике, односно њихове немачке варијанте, тежећи њиховом потпуном очувању.

У архитектури палате преовлађују елементи стила неороманике а изграђена је у периоду касног историзма који у Мађарској траје до 1910 године. Средњовековни стилови, који крајем деветнаестог века поново постају актуелни, сматрали су се ,,побожнијим, поштенијим и снажнијим”, чиме се Ајгнер свакако руководио бирајући стил у ком ће пројектовати, поред цркава, и зграде правосудних органа. Поједини архитектонски атељеи и појединци, специјализовали су се за одређене врсте грађевина, што се може рећи и за Ајгнера, чији су најзначајнији објекти и највећи послови били везани за пројектовање цркава и судских зграда. То потврђује и чињеница да је Ајгнер пројектовао у периоду од 1904 –1910. године око десет углавном Среских судова широм Монархије.

Палата правде је монументална двоспратна грађевина подужне основе у облику неправилног ћириличног слова П, са веома издуженим уличним крилом које је постављено паралелно са током реке Бегеј а на регулационој линији улице Кеј 2. октобра. Западно крило је постављено на регулацију Гундулићеве улице, а источно је доста повучено од Улице Народног фронта, тако да са Реформатском црквом формира простор трга, на који се силази са малог гвозденог моста. Главна фасада је обликована симетрично у односу на централно постављену осу и рашчлањена је на три ризалита, са наглашеним и истуреним средњим делом. У висинској регулацији по академским принципима зграда је рашчлањена на приземље, корпус и круну односно зону атике, забата, и торњева. На централном ризалиту се налазе три портала а изнад њих моћни колосални стубови који чине троструку аркаду којa уоквирује полукружне прозоре првог и другог спрата. Кров ризалита је у виду зарубљене пирамиде, на чијем врху је украсна ограда од кованог гвожђа, а углови према улици су наглашени пирамидалним торњевима. У подножју торњева и на средини кровне равни су троугласти забати на чијим крајевима су пинакли. Масивна сокла је од вештачког камена висине и до два метра, а прозори приземља на крилима фронта су једноставно обрађени и завршени сегментним луком. Приземље и први спрат дели кордонски венац. Прислоњени пиластри распоређени су дуж фасадног плашта, а изнад капитела повезани су луковима уоквирујући полукружне прозоре. Изнад зоне пиластера налази се поткровни венац од низа конзола. Углови саме зграде назначени су плитким ризалитима који се завршавају високим, троугластим забатима са трифорама, изнад којих се уздижу стрми пирамидални кровови, тако да ризалити имају изглед угаоних кула.

Када је у питању концепција унутрашњег простора, користи се двотрактном схемом, са низом просторија окренутим улици и широким и добро осветљеним ходником окренутим ка југу, према дворишту. У средишту зграде које је са дворишне стране истакнуто ризалитом, налази се степениште, које у два крака воде на простране холове првог и другог спрата. Из холова се лево и десно протежу дугачки ходници. Масивни ступци хола приземља и првог спрата повезани су луковима крстастог свода, док се на другом спрату налазе витки мермерни стубови са коринтским капителима. Овде је атмосфера другачија, пријатнија је и свечанија, управо због улаза у главну судницу. Унутрашњa концепција просторија има и видљиве спољне ефекте. На истакнутом средишњем ризалиту на коме доминирају велики прозори, налази се главна дворана-судница, у бочним ризалитима налазе се простране канцеларије председника судова или мањих судница. Да би имао уштеду у простору и искористио га у потпуности, избацио је џеп у облику четвртине круга који је постављен са дворишне стране на углу фронталног и бочног крила. У њему је сместио споредно пожарно степениште и санитарни чвор. Ентеријер је умерено декорисан са употребом различитог материјала : Главна дворана је декорисана украсном штукатуром, степениште и стубови су од шведског мермера, лунете и ограде од ковине, ограда од вештачког камена, под од камених плоча.

Затворски комплекс налази се иза судске зграде и од ње је одвојен високим зидом. Својом фасадом излази на Гундулићеву улицу али има само један спрат. Састоjи се из три павиљона који су повезани ходником на северној страни. Зграда затвора је физички повезана са зградом суда једним ходником, који је служио за спровођење осуђеника до суднице. Валоризација
Упркос чињеници да је зграда суда изграђена у једној већ преживљеној, касној струји академизма, и у времену када сецесија као зачетак модернијих схватања у архитектури, осваја Европу и озбиљно уздрмава круте обрасце академизма, има изузетну вредност за град Зрењанин и његово окружење. После жупанијске палате архитекте Лехнера, у градитељском фонду представља највреднији профани објекат. Треба признати умеће архитекте да структурални склоп и ликовни језик неороманике, стил у коме су се углавном подизале цркве, прекроји у складан и функционалан профани објекат. Такође није лако успоставити на тако монументалној грађевини, уравнотежену композицију, хармонију целине и њених појединих волумена и акцената на фасади. Честа неумереност и претенциозност испољена у нефункционалним ентеријерима, непотребно компликованим плановима и пренаглашеној декорацији фасада, типична је за позни академизам. Зграда суда је сведене декорације, тек толико да попуни празнине и не дозволи монотонију низа отвора на изразитој дужини фасаде. Она је монолитна, уравнотежена и озбиљна, док другачији утисак оставља њена пета фасада која је разиграна, динамична, разбија хоризонталу, хладноћу и строгост прочеља, театрално је завршава, крунише, даје јој свечаност и узвишеност. У примеру дела Шандора Ајгнера, истиче се пре свега подређеност функционализму. Ајгнер је размишљао унапред и пројектовао палату која ће задовољавати својим капацитетима наредних сто година. Урбанистичко решење је солидно. Место на ком је подигнута палата је добро изабрано. Међутим, палата је могла бити више увучена у парцелу до регулационе линије Реформатске цркве и на тај начин омогући формирање неког мањег трга, тиме би се допринело бољем урбанистичком ефекту и назначио би се свечаније приступ прочељу зграде. Питање је да ли је то било изводљиво, обзиром на парцелу која је била ограничена са југа. У том случају морао би се послужити сасвим другачијим концептом, или пак откупом парцеле на јужној страни на којој се и данас налазе магацини и складишта. Поред наведених замерки, палата има изузетну амбијенталну вредност, са које год стране се сагледава, пружа величанствен призор. Палата правде и данас својим изгледом фасцинира људе, а нарочито представнике других судова, јер редак је случај, чак и у већим градовима, да постоји још негде овако монументална палата наменски грађена за институцију правосуђа.

Бојан Којичић, Палата правде у Великом Бечкереку архитекте Шандор Ајгнера,
Гласник конзерватора Србије, 2007, Београд