ПИНОВА ВИЛА

Пинова вила, која се налази у Улици Иве Лоле Рибара бр.13 у Зрењанину, саграђена је 1894. године. Подигао ју је Леон Штегелвалд, а две године касније купио гроф Ференц Данијел у чијем је власништву била до 1919. године, па је међу Бечкеречанима у то доба називана «Данијелова» вила. Паја Пин, геоматар по струци постао је 1928. године њен шести по реду власник. Иако је вила од 1943. године (када су Немци иселили Пинове) променила још много станара, остала је упамћена као њихово власништво те је до данас Зрењанинци препознају као «Пинову вилу».

Планове за изградњу Пинове виле потписао је угледни пештански архитекта Ласло Ђалуш (14. април 1865 – 23. фебруар 1941), предавач на будимпештанској Школи примењених уметности и плодан градитељ монументалних јавних објеката, али и грађевина сакралне архитектуре. Као школован и признат архитекта био је позван, између осталог, да уобличи изглед једне школе у Будимпешти, Матијине цркве и Рибарске куле у Будиму. Архитекта Ђалуш је такође остао упамћен и као један од пионира рестаурације на подручју Средње Европе. Као члан ондашње Земаљске комисије за културне споменике, првенствено се бавио рестаурацијом старих цркава, вила и двораца. Пинова вила је, колико нам је данас познато, његово једино градитељско остварење у Великом Бечкереку.

Пинова вила замишљена као једноспратан објекат веома разуђене основе. Основну архитектонску замисао стилски сврставамо у романтизам пошто је њен изглед изворно инспирисан изгледом двораца из средњег века. Конципиран је као угаона слободностојећа вила, увучена у односу на регулациону линију двеју улица: Улице Иве Лоле Рибара и Јована Цвијића. Пресецањем магистрале осамдесетих година парцела се нашла на раскрсници трију улица. Идеја репрезентативности остварена је наглашавањем полукружног угаоног испуста у виду куле са купастим кровом благо закривљене стрехе. На табуру куполе налазе се концентрично распоређени мали четвртасти прозорски отвори. Главни улаз се налази из Улице Јована Цвијића. Фасада је целом дужином хоризонтално подељена кордонским венцем на приземље и спрат. У приземљу и на спрату се налазе једноставни правоугаони прозорски отвори и они који се завршавају благо преломљеним (готички елемент) или сегментним луком. Фасада је решена асиметрично.
Фасадно платно према Улици Иве Лоле Рибара је најрепрезентативније обрађено. Леви крак фасадног платна завршава се декоративним степеничастим забатом који подсећа на архитектонске елементе касне готике. У приземљу се налазе два прозора у виду бифора са мермерним стубићем у средини који се не протеже целом висином прозора. На спрату се налази тераса са два правоугаона прозорска отвора и вратима у средини. Фронтална страна терасе је имала ограду у виду балустраде, а бочни су у форми парапетног зида који се до данас сачувао. У средишњој зони спрата налази се еркер који се завршава троугластим забатом.

Весне Каравиде, Историчар уметности