РЕФОРМАТСКА ЦРКВА

На широком платоу Калвинског трга, захвалном терену за павиљонске архитектонске захвате, саграђена је 1891. године реформаторска црква по плановима архитекте Заборецког. Својим упечатљивим волуменом она уједно и визуелно завршава регулацију Суботићеве улице и Малог моста у њеном продужетку. Покушај да се призове готика и њен декоративни ансамбл учинили су ову грађевину јединственом, а архитектура старог језгра је тиме добила још један слој који је чини богатијом. Међутим, иако су педантно успели да пренесу читав арсенал елемената готичког градитељства, од торња на прочељу преко сводова у унутрашњости и елемената декорације на фасадама, градитељи су ипак у крајњем резултату остварили једно дело без стварне стилске тежине. Стога ово необично остварење сакралне архитектуре, љупко и лирично по утиску који оставља, има своје праве вредности као део амбијента. Чини се да није било могуће пронаћи адекватнији просторни оквир једном оваквом градитељском подухвату. Отворена и добро сагледива, окружена зеленилом, црква је до 1963. године била ограђена чипкастом оградом од кованог гвожђа – што је свакако употпуњавало њен оптички доживљај. Просторни и конструктивни склоп црквених грађевина протестантизма уопште, свакако има своје корене у овој религији заснованој на нарочитом тумачењу Светог писма. Тако је и унутрашњост овог храма просторно решена једноставно, без акцентирања раскоши и сложене иконографије на олтарима. Црква није “стан божији” у правом смислу речи већ достојан простор за окупљање црквене општине који служи за одржавање недељних служби. У њима је средишња тачка молитва и општа хорска песма, у којој се религија саопштава преко уха а не преко ока. Молитвени дом зато има велики број седишта, груписаних тако да се са предикаонице може са лакоћом овладати простором. Из тих разлога белина унутрашњих зидова, без навикнуте нам декорације, овде не представља неки изузетак – него део општег правила. Посматрајући остале калвинистичко– реформаторске цркве по Војводини запажа се велика разноликост у њиховом спољнем облику и декорацији, уз неке обавезне елементе као што је на пример торањ и звезда уместо крста на његовом врху. У погледу ентеријера, међутим, сличности су далеко веће. Све су, као и зрењанинска, решене као једноставни правоугаони простори, без икаквих акцената који изазивају визуелни доживљај, док су оргуље често главни део црквене опреме. Оргуље које поседује зрењанинска реформаторска црква имају дугу историју и необичну судбину. Прављене су у Бечу у првој половини XИX века за потребе првобитне зрењанинске синагоге. Када је на месту старе и дотрајале подигнута нова синагога 1896. године, и ове оргуље су пренете у нову зграду. Синагога је срушена 1941. године, и ко зна какву би судбину доживеле оргуље да представници реформаторске црквене општине нису тада успели да их откупе од немачких власти.

преузето из “Зрењанин – градитељска баштина” аутора Весне Каравиде