ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ УСПЕЊА БОГОРОДИЦЕ

На омеђеном земљишту црквене порте, недовољно сагледив у својој монументалности из угла стешњене Светосавске улице, налази се православни храм Успења Богородице. Иако нескривена од погледа, још од свог постанка 1746. године, црква је успела да сачува многе тајне о себи. Тек понека поуздана чињеница… Десетак година после њене изградње, по већ тада устаљеном обичају, обављен је попис цркава у Темишварској епархији. Судећи по њему, од седамдесет тада пописаних цркава, само су двадесет и четири цркве биле зидане од опеке, а међу њима, једино је бечкеречки храм Успења био покривен црепом. Захваљујући тој чињеници ова грађевина је једна од ретких које су преживеле велики пожар 1807. године. Судећи по истом опису, можемо закључити да црква, у архитектонском погледу, није током времена претрпела значајније измене своје првобитне градитељске замисли. То би било готове све. Нигде ни речи о градитељима или ктиторима цркве. По аналогијама са осталим парохијским црквама тога времена, на широком подручју Карловачке митрополије, ктиторе ове цркве могли би тражити међу представницима младе бечкеречке грађанске класе. Мајстори–градитељи, по истим аналогијама, били би странци. Тачније, немачки инжењери. Но, постоје и оне вредности о којима “прича” сам споменик при нашем сусрету са њим. Временски и стилски Успенски храм одређујемо као барокну грађевину. Златна епоха барока је истина прошла, али је у земљама средње Европе, па тако и у нашим крајевима, стил тек овладао профаном и религиозном уметношћу. Црквена архитектура је тај у основи феудални и монархистички стил стран организму православља, прихватила у његовој прочишћеној, смиреној грађанској варијанти. Под строгом контролом дворске канцеларије српских митрополита, отворен за западне утицаје, створен је нови тип цркве. Црква Успења Богородице у Зрењанину се у потпуности уклапа у оквире те нове, барокне архитектуре. Једнобродна, са скромно рашчлањеном западном фасадом, високим торњем- звоником који је крунисан декоративном барокном капом, великим прозорским отворима, у унутрашњости пресведена полуобличастим сводовима и са резбареним иконостасом који расте до свода храма – потпуно је одговарала захтевима новог градитељског програма. На фасадама, као део обавезне декорације, смењују се у правилном ритму пиластри и лезене. Барокну цркву, већ формираног типа и сигурне реализације, овај град је добио у време када у Сентандреји још увек траје жива градитељска активност на подизању чувених српских барокних цркава. Само је десетак година пре зрењанинске, завршена српска црква у Будиму. А била су то подручја далеко ближа извориштима оваквих уметничких опредељења. Пошто је барокизација уметности код нас одавно синоним за европеизацију друштва, Успенска црква је и документ о упливу бечкеречких Срба у модерне европске токове већ средином 18. века. Иконе на иконостасу радио је Димитрије Поповић (1727-1782), један од првих “молера” који је отворио сликарску радионицу у Великом Бечкереку, а његов рад је 1815. године наставио Георгије Поповић (1783-1847). Иконостас је делимично нестручно рестауриран 1927. године. Зидно сликарство датира из 1928-30. године, а дело је академског сликара Александра Секулића (1877-1942) који је рођен у Великом Бечкереку, а сликарство студирао у Минхену.

преузето из “Зрењанин – градитељска баштина” аутора Весне Каравиде